Приче о испраћајима у пензију нису увијек занимљиве, а помало су и тужне јер више у зборници нећемо гледати нека нама толико драга лица. Иако ће одлазак у пензију њима донијети заслужени одмор од овог нимало лаког посла, сигурно је да њиховим одласком наш колектив много губи. Постаје сиромашнији за њихове шале, природну ведрину и то што су сваки школски одмор чинили замиљивим и непоновљивим.
Шта рећи о Васу и Драгану, а да буде занимљиво и оргинално онолико колико су и они били?

Прво што ми пада на памет је да су њих двојица, мада по много чему различити, били суштински јако слични и можда није случајно што је Бог уредио да их баш истог дана испраћамо у пензију.Оно што је код њих двојице слично је бескрјани смисао за хумор, приповједачка даровитост и способност да се све те шале испричају на занимљив и допадљив начин, а да се при томе остане увијек помало озбиљан и загонетан. Мислим да смо сви то код њих двојице највише вољели. Испричати шалу или виц, а остати озбиљан је право умијеће које посједују само ријетки људи, којима сам се увијек дивила. Прави хумор носи увијек једну дозу озбиљног, чак и тужног у својој суштини, зато најбољи комичари успију засмијати сваког осим себе. Наш чувени глумац Лане Гутовић је све своје комичне улоге одиграо са једнако озбиљним и замишљеним изразом лица.
Примијетила сам да људи са смислом за хумор попут Васа и Драгана такође имају још неке заједничке особине а као што су великодушност, емпатија и несебична жеља да се другима, бар на тренутке, уљепша живот. То не значи и нужно претјерану отвореност јер колегу Драгана памтићемо као човјека који није волио много о себи да открива. Било је очигледно да су и Васо и Драган имали нека тешка и болна искуства из рата, али су и о томе говорили више кроз анегдоте, ослобађајући догађаје стварне тежине коју су за њих имали. Чини се као да су сва своја болна искуства преточили у предивне духовите приче. За то је била потребна необична снага карактера, али и људска величина коју ,неоспорно, посједују.
Обојица су дошли из других средина, сигурно наилазили и на почетне препреке и неприхватања. Међутим, убрзо су, захваљујући својој племенитости и увиђавности, постали незамјењиви дио нашег колектива. Драган Јоцовић био је примјер старе школе просвјетних радника. Увијек тачан као сат, никада ни минуту није закаснио на час, а свој посљедњи радни дан радио је једнако посвећено као да је био први. Многи би пред његовим примјером имали разлог да се постиде. Васо Боро је дао својим ученицима изузетне темеље у познавању хемије и биологије, остајући притом изузетно скроман, ненаметљив, смирених покрета и поступака. Тихи, али стабилан и изграђен ауторитет.
Драган и Васо треба да буду примјер млађим колегама како се постаје добар наставник, али и бољи човјек. Надамо се да ће наше колеге још дуго служити здравље и да ће и пензионерске дане испунити на креативан и занимљив начин, како то они заиста умију.