Ходала је скромно и готово нечујно просторијама наше школе. Увијек и према свима једнако љубазна, мајчински настројена, обављала је свој посао без икаквих коментара и приговора, никада се ни на кога није жалила.

Није, попут других, викала на дјецу кад оставе неред нити попријеко гледала и наставнике и дјецу. Никад се није петљала ни у чији посао, гледајући само и искључиво свога посла. Свакоме би, кад год је била у прилици, упутила лијепу ријеч, безгранично и топло мајчинско разумијевање. Наша Мира Шакотић је једна од оних дивних жена које је увијек драго срести, која плијени оном природном скромношћу и добротом. Управо у тој једноставности крије се њена величина, величина оних наших дивних старинских жена каквих је све мање.
Свој радни вијек је провела у нашој школи. На проблеме је сигурно наилазила као и сви, али је то носила тихо и достојанствено. Једнако по киши и невремену као и сунчаним данима долазила је и одлазила пјешке са посла, прешавши дневно и по неколико километара. Ипак, на посао је долазила расположена, без трунке мрзовоље. Била је вриједан радник, радник за примјер. Многи би могли много тога да науче од Мире. У нашем колективу биће и даље веома цијењена и врло драг гост на нашим дружењима.